О РЗР

 

Ретроспектива

 

          Друштвени план ФНРЈ. Годишње регулисање расподеле националног дохотка – којим се утврђују општи односи у развоју привреде као и остале делатности. Доносила га је Народна Скупштина ФНРЈ.

Одмах по ослобођењу и стварању бивше Југославије у одређеној мери је започето планирање и планско усмеравање, које је до данашњег дана прошло различите фазе. Императив тог времена била је обнова земље и достизање предратног нивоа производње. Настанком потребе планирања формирани су и органи за планирање паралелно и узрочно-последично на савезном и на републичким нивоима.

Систем и организација планирања на територији бивше Југославије, узроковани су променама у привредном и политичком систему, а бележили су их следећи моменти:

1.      увођење административног планирања и управљања привредом 1946. године;

2.      децентрализација планирања као и свих других послова које су обављали органи управе са реорганизацијом из 1951. године, као и са променом Устава СФРЈ 1963. односно привредном реформом 1965. године;

3.      увођење друштвеног планирања 1970. заснованог на самоуправном споразумевању и договарању као и на концепцији удруженог рада, (уз покушаје афирмације тржишног концепта привређивања са реформом почетком и крајем 80–тих година);

4.      маргинализовање планирања и плана као обавезног инструмента при креирању економске политике за текућу годину, као и пословне политике предузећа “in concreto” (1991. и одређење делокруга планерских институција у складу са насталим уставним и политичким променама нове државе СРЈ);

5.      После деценијске изолације и економске девастакције, Србија је брзо започела процес свеобухватних реформи. Једна од основних одредница је афирмација макроекономског планирања и програмирања развоја. Следствено, улога РЗР је знатно појачана. Томе је додатно допринело формирање Државне заједнице СЦГ, односно пренос појединих надлежности са савезног на републички ниво, у делокруг Републичког завода за развој (31. децембар 2002. године).

 

 

      Период административног планирања

 

      Период децентрализованог планирања

 

      Период друштвеног планирања

 

      Период маргинализовања планирања

 

      Период афирмације макроекономског планирања и програмирања развоја

 

врх стране

 

 

 

 

Административно планирање

 

Од 1946. до 1952. године био је заступљен модел класичног, централистичког планирања који је Југославија применила према моделу совјетске праксе. Органи за планирање формирали су се паралелно са осталим органима власти.

Прва институција планирања била је Савезна планска комисија формирана 4. јуна 1946. године. Са планерског становишта, то је био пресудни моменат за настанак и развој свих осталих институција тог типа. Први председник Савезне планске комисије био је Андрија Хебранг. Према Уставу ФНРЈ председник Савезне планске комисије био је члан Владе што директно указује на значај и улогу плана и институција планирања у послератном систему обнове. Опште задатке органа за планирање дефинисао је “Закон о општедржавном привредном плану и државним органима за планирање”. Према истом Закону Савезна планска комисија је највиши државни орган за припрему и израду општедржавног привредног плана, са задатком да припрема, израђује и предлаже планове, разматра нацрте планова народних република са становишта њиховог усклађивања са општедржавним планом; обезбеди складан развој појединих привредних грана и правилан размештај производних снага у земљи путем привредних планова; координира целокупну службу планирања у земљи; проверава извршење планова и предлаже мере за извршење; руководи статистичком службом; проучава и обрађује привредне проблеме земље и предлаже мере за њихово решавање; организује истраживачку делатност и унапређивање економског и техничког знања и искуства; припрема стручне кадрове за планирање.

У Србији је у прво време послове планирања обављало Одељење за привредну обнову и развој, које је функционисало при Председништву Владе и којим је руководио др Радивоје Увалић. Исто Одељење основано је 1945. године са задатком да припреми прве планове за обнову и изградњу Републике. Наиме, требало је у врло кратком времену утврдити постојеће стање на подручју Републике и на основу тога израдити планове за обнову и изградњу. Временом ово Одељење је прерасло у Институт за економска изучавања.

Паралелно са формирањем Савезне планске комисије, јавила се потреба за формирањем Планске комисије НР Србије. Иницијативом др Благоја Нешковића, Савезна планска комисија је дала одређени допринос у смислу преноса стеченог знања, искуства и консултација, те је врло брзо израђен Предлог Организације. Решење о овој организацији донето је 1946. године – Привремено решење о организацији Планске комисије на подручју НР Србије. Планска комисија је организована као колегијални орган, а први председник је био др Благоје Нешковић. Главни задатак ове институције је био припрема и израда Првог Петогодишњег плана развоја за период од 1947–1951. године. Исти план је донет априла 1947. године. Исте године донет је и Закон о петогодишњем плану развитка народне привреде НР Србије.

Крајем 1950. године Планска комисија Владе НР Србије је реорганизована услед насталих промена у организацији државне власти и републичких државних органа. Сличну судбину имала је и Савезна планска комисија.

 

врх стране

 

 

 

 

Децентрализација планирања

 

Друштвено планирање је прошло кроз више фаза пратећи промене друштвено–економског система и захтеве привредног развоја. Важно је нагласити да је процес децентрализације планског система протицао споро и да је његов развој ишао у правцу афирмације микро привредног субјекта – предузећа, а касније ООУР – као основног субјекта планирања. Привредни систем из времена административног управљања привредом остао је на снази до 1951. године, када је напуштен етатистички концепт планирања социјализма.

Наиме, Великом Реорганизацијом Владе ФНРЈ (“Службени лист ФНРЈ број 18/51) укинута је Савезна планска комисија. То је представљало једну од низа мера за децентрализацију руковођења привредом и напуштање административних метода. Њене послове је преузео делом Привредни савет Владе ФНРЈ, а делом Главна управа за план, која је основана Указом Президијума Народне Скупштине ФНРЈ као орган Привредног савета, и која је почела да ради 7. априла 1951. године. Привредни савет Владе ФНРЈ водио је економску политику земље, све управне послове привреде, док је Главна управа за план обављала координацију рада савезних органа управе за привредне послове, по питању планског усмеравања појединих делатности, као и послове укинуте Савезне планске комисије који нису били у делокругу Привредног савета, а који су се односили на стручно припремање и израду планова привредног развоја земље. Задаци свих планских органа и Главне Управе за план утврђени су “Законом о планском управљану народном привредом” (Службени лист ФНРЈ, број 58/51). Главна управа за план укинута је “Законом о спровођењу Уставног закона” из 1953. године и престала је да ради 15. јануара 1953. године, а њене послове је преузео Савезни завод за привредно планирање.

Плански органи у Србији су промене доживљавали паралелно и истом путањом као што је то било на савезном нивоу. Управа за план као стручни орган за послове планирања Привредног савета Владе Народне Републике Србије формирана је почетком 1951. године. Задатак ове институције био је да планира развој народне привреде, припрема нацрте и предлоге друштвених планова НР Србије у склопу јединственог привредног система и Друштвеног плана Југославије. Свакако један од најважнијих задатака Управе за план био је да анализира извршење Првог петогодишњег плана развоја  народне привреде НР Србије у периоду од 1947.–1951. године и да на основу анализа и установљеног стања утврди могућности друштвено–економског развоја у наредном периоду. У истом периоду, поступно је напуштен систем централизованог планирања и прелазило се на еластичнији систем – на планирање основних пропорција, уместо дотадашњег централног и чврстог планирања. Како су 1952. године спроведене нове организационе мере у државној управи, Управа планирања је реорганизована, у циљу усклађивања са новим друштвено–политичким системом.

Година 1952. значајна је по децентрализацији привредног система и поступном увођењу тржишног механизма. Са државног се прелази на систем друштвеног планирања где су постојале две врсте планова: 1. друштвени планови (макроекономски) и 2. самостални планови предузећа (микроекономски). Значајна је чињеница да су предузећа добила својство привредног субјекта по основу којег су доносила планове развоја.

 

 

РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА ПРИВРЕДНО ПЛАНИРАЊЕ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Стручни и аналитичко-плански рад Републичког завода за привредно планирање у овом периоду је првенствено био усмерен на припремање средњорочних планова привредног развоја и истраживања  могућности дугорочног развоја, затим на разраду програма спровођења планских задатака и циљева, израду врло детаљних периодичних анализа друштвено–економског развоја, проучавање методологије и теорије економског развоја. Служба планирања у овом периоду је знатно ојачана новим кадровима.

За развој Службе планирања у Србији овај период је битан и по томе што се у процес рада уводи савременија техничка опрема за аутоматску обраду података. Увођењем савремених технологија (савремена опрема за АОП, формирање рачунских центара, примена савремених техничких опрема) створили су се услови да плански документи добију савременији технички изглед, да се знатно брже и обимније користе, што је у даљој перспективи битно утицало на осавремењивање и даљи развој система планирања у целини.

Ово је тзв. прва фаза децентрализованог планирања која је трајала свега две године, 1952. и 1953. У истом периоду је постојао систем основних планских пропорција или планских показатеља утврђених у друштвеном плану.

Основних планских пропорција је било четири:

1.      oбавезни минимум коришћења капацитета,

2.      основна инвестициона изградња,

3.      основна пропорција фонда плата и као најбитинија,

4.      просечна стопа акумулације и друштвених фондова.

Прва пропорција је одређивала обим производње у сваком предузећу, друга тзв. основне инвестиције на нивоу привреде а трећа пропорција укупна средства плата по предузећима. Највећи значај је имала просечна стопа акумулације и друштвених фондова која је одређивала масу средстава акумулације коју су предузећа била дужна да обезбеде држави, а која је зависила од величине фонда плата. Стопе акумулације и друштвених фондова биле су одређене по делатностима и гранама привреде на основу којих су предузећа обрачунавала своју обавезу. Систем планирања путем основних пропорција је био прелазног карактера од државног ка друштвеном планирању.

Друга фаза децентрализованог планирања почиње 1954. године и траје до средине шездесетих година. За ову фазу је карактеристична примена друштвеног планирања комбинованог са друштвеним инвестиционим фондовима. Систем планирања деловао је као:

-           полицентричан – постојао је већи број центара планирања;

-           индикативан – планови би давали само смернице за предузимање мера економске политике и за садржај планова предузећа; и

-           посредан - динамика привредног развоја се одређивала преко мера економске политике.

Друштвени инвестициони фондови су постојали на нивоу Федерације и републике, а њихова средства су се формирала убирањем камате на пословни фонд који су предузећа уплаћивала у износу од 6%, касније 4% од вредности пословног фонда. Средства друштвених инвестиционих фондова су се користила преко банака, у облику кредита за улагања у развој делатности који је требало да обезбеди пропорционалну макроекономску привредну структуру. Ова фаза друштвеног планирања је била најуспешнија а мера тог успеха биле су високе стопе раста које је југословенска привреда остваривала у том периоду.

 

врх стране

 

 

 

Период друштвеног планирања

 

 

РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА ДРУШТВЕНО ПЛАНИРАЊЕ

 

 

Ово је тзв. трећа фаза, која траје до почетка седамдесетих година, а у којој су укинути сви друштвени инвестициони фондови. Овај период карактерише друштвено планирање комбиновано са финансијским тржиштем. Средства друштвених инвестиционих фондова пребачена су на банке тако да оне постају главни субјекти који концентришу средства инвестиција, која се на тај начин усмеравају у поједине привредне делатности. Наглашена улога пословних банака, односно финансијског тржишта онемогућила је да планови имају већи утицај на формирање структуре инвестиција. Иако је планирање по особинама слично претходној фази (полицентричност, индикативност и посредност), његове основне функције се не остварују, те се на тај начин продубљују постојећи недостаци привредног система.

У делокругу Републичког завода за друштвено планирање као надлежног органа за стручне послове у области планирања Законом су утврђени следећи послови: да проучава стање и развитак привредних и друштвених делатности; припрема друштвене планове Републике и прати њихово извршавање; прати текућа кретања и подноси Републичкој скупштини и Републичком извршном већу периодичне извештаје о тим кретањима, предлаже предузимање општих мера у области текуће економске политике и прати њихово дејство; проучава дејство привредног система на општи развитак и на реализацију основних смерница и задатака економске политике и основних пропорција друштвених планова; проучава и предлаже основне правце развитка и унапређивања привредног система; ради на усавршавању методологије и система планирања. Исте године је у Републичком заводу за друштвено планирање, као саветодавно стручно радно тело  формиран и Стручни савет, чији су чланови били угледни стручњаци именовани на предлог Одбора за друштвени план Републичког извршног већа, а чија је функција била разматрање свих важнијих питања Друштвеног плана Републике, програмских основа развоја појединих грана и области, као и низ других питања из области развојне политике. Уставом СР Србије од 1974. године утврђене су основне функције планирања, које се везују са општим самоуправним концептом привредног и друштвеног развоја. Према наведеном Уставу, а на основу “Закона о републичкој управи”, који је донет децембра 1974. године, Републички завод за друштвено планирање обавља послове друштвеног планирања од интереса за Републику. Органи и службе планирања у условима самоуправног друштвеног планирања били су осмишљени на следећи начин:

1. истраживање и унапређивање система и методологије планирања;
2. планирање материјалних, социјалних, просторних и гранских компонената друштвено–економског развоја;
3. стварање и унапређење технологије и убрзање токова и планских информација за потребе свих делегатских и самоуправних структура.

Паралелно на савезном нивоу од 1970. године радио је Савезни завод за друштвено планирање.

Четврта фаза почиње доношењем Закона о планирању 1976. године. Исти Закон предвиђао је сусретно планирање, као нову форму друштвеног планирања. Сусретно планирање се разликује по четири принципа, чије функционисање се обезбеђује друштвеним договарањем и самоуправним споразумевањем. Принципи планирања су следећи:

1. општост – сви микро и макро привредни субјекти, од ООУР–а до Федерације, су обавезни да доносе планове,
2. истовременост – припреме планова свих субјеката су временски синхронизоване што обезбеђује њихово усклађивање,
3. континуелност – обавеза субјеката планирања да прате реализацију планова и да их по потреби коригују;
4. јединственост методологије планирања – прописује је СИВ и она је неопходна основа за усклађивања и обједињавања планова. У поступку планирања закључују се друштвени договори и самоуправни споразуми између свих субјеката који доносе планове.

        Време као најобјективнији судија је указао да је концепција планирања осмишљена на овај начин прилично компликована, јер је предвиђала закључивање више стотина или чак хиљада самоуправних споразума, с обзиром на велики број субјеката планирања. Зато је Друштвени план Југославије за период 1981–85. године био напуштен и пре истека времена у којем је требало да се оствари. Концепција планирања се показала тешко остварљивом тако да планови више нису имали улогу нити значај у усмеравању привредног развоја земље.

Недостаци и слабости система планирања из 1976. иницирали су промене које су биле предвиђене законима из 1985. и 1988. године. Првим Законом из 1985. године цео систем планирања је у односу на пређашњи био прилично поједностављен, али су и даље сви основни и комплексни привредни субјекти остали субјекти планирања, без обзира на то што је престао да важи принцип општости планирања.

Позитивне новине у Закону биле би следеће:

-           ефикаснији и бржи поступак планирања у радној организацији,

-           обавеза субјеката који чине јединствен технолошки систем (јавне службе) да планирају,

-           могућност прописивања обавезе за субјекте који чине репродукциону целину да доносе планове и ближе одређене садржине планова друштвено политичких организација.

Поред наведених позитивних промена у систему планирања, једна од слабости која је остала била је обавеза свих субјеката да планирају што резултира у више десетина хиљада планова који се доносе у средњорочном периоду.

Последњи Закон о основама друштвеног планирања и о друштвеном плану Југославије из 1988. године (“Службени лист СФРЈ”, број 76/88) донео је одређене новине са циљем да планирање учини ефикаснијим. Обавеза доношења планова је остала за субјекте који обављају делатности у оквиру јединственог технолошког система од интереса за целу земљу (јавне службе) и оне субјекте чији су послови од посебног друштвеног интереса, као и друштвено–политичке заједнице. Планови се доносе за средњорочни период, а када је законом посебно одређено и за дугорочни период.

Субјекти обавезни да доносе планове били су такође обавезни да примењују елементе јединствених методологија прописаних од стране СИВ–а, у роковима које одреди Скупштина СФРЈ. За планове друштвено–политичких заједница Закон је предвидео да се састоје из два дела, од којих, први има усмеравајући, а други индикативан карактер. У првом делу плана утврђују се заједничке макроекономске пропорције као израз заједничких интереса, затим мере, смернице и оквири дејства економске политике, као и заједнички интереси у развоју организација који чине технолошку целину, итд. Други део плана садржи прогнозу складног привредног и друштвеног развоја и разрађује макроекономске пропорције које нису утврђене у првом делу плана. Посебан део Закона био је посвећен Друштвеном плану Југославије који се доноси за средњорочни период и садржи основне макроекономске пропорције, смернице и оквире за доношење мера економске политике.

Чланом 65. пређашњег Закона о предузећима (“Службени лист СФРЈ”, број 77/88), индиректно је приказана присутност плана као инструмента економске политике конкретног предузећа – наиме, свако друштвено предузеће имало је обавезу да у свој статут, као свој основни акт унесе одредбе о планирању рада и развоја предузећа. Ово законодавно решење је настало као последица доношења претходно наведеног Закона о основама система друштвеног планирања Југославије из 1988. године (“Службени лист СФРЈ”, број 76/88), који је постављао обавезу доношења планова за јавне службе и субјекте чији су послови од посебног друштвеног интереса за државу.

 

врх стране

 

 

 

 

Период маргинализовања планирања

 

Период од 1990. – 2000. године

У складу са Уставним променама на савезном и на републичком нивоу, односно доношењем новог Устава Републике Србије (“Службени гласник РС”, број 1/1990), као и новог Устава СРЈ (“Службени лист СРЈ”, број 1/1992) настају следеће промене:

Савезни завод за друштвено планирање престаје под овим називом  да ради доношењем Уставног закона за спровођење устава СРЈ (“Службени лист СРЈ”, број 1/1992), и од 7. априла 1992. године – наставља да ради као Савезни завод за развој и економску политику.

 

РЕПУБЛИЧКИ ЗАВОД ЗА ПЛАНИРАЊЕ

 

 

 

У члановима 27д и 27ђ Закона о изменама и допунама Закона о министарствима (“Службени гласник РС”, број 44/91), устројство РЗР било је дефинисано на следећи начин:

 

Члан 27д

          Републички завод за развој врши стручне послове који се односе на: систем планирања и план развоја Републике Србије и програме развоја аутономних покрајина у складу са тим планом, израду дугорочних и краткорочних прогноза о условима и могућностима привредног и друштвеног развоја; стратегију и политику развоја привредних и друштвених делатности; демографски развој; стратегију и политику регионалног развоја и систем подстицања бржег развоја привредно недовољно развијених подручја; макроекономске билансе; мере и инструменте развојне, економске и социјалне политике; симулирање и тестирање мера економске политике; праћење остваривања плана развоја Републике и дејство мера текуће економске политике; израду економских и финансијских анализа о проблемима развоја и пословања појединих привредних и друштвених делатности и предузећа; формирање и развијање табела међугранских односа за Републику и са другим подручјима у земљи и иностранству, као и за округе у Републици; публиковање докумената из делокруга пословања, као и друге послове одређене законом.

 

Члан 27ђ

При Републичком заводу за развој, ради разматрања концептуалних питања и давања мишљења, предлога и иницијатива у вези са питањима из делокруга Завода, образује се Савет за развој Републике.

Чланове Савета из става 1. овог члана именује Влада, из реда истакнутих научних и стручних радника у Републици.

 

Редефинисању надлежности је допринео Закон о изменама и допунама Закона о предузећима (“Службени лист СФРЈ”, број 46/1990 и 61/1990), којим је укинут план као обавезан инструмент при креирању пословне политике предузећа.

 

врх стране

 

 

 

 

Период афирмације макроекономског планирања и програмирања развоја

 

Период после 2000. године

 

Закон о министарствима (“Службени гласник РС”, број 27/2002 од 23.маја 2002. године), у члану 26.–ом дефинисао је делокруг РЗР на следећи начин:

“Републички завод за развој врши стручне послове који се односе на: систем планирања и план развоја Републике Србије и програме развоја аутономних покрајина у складу са тим планом, израду дугорочних и краткорочних прогноза о условима и могућностима привредног и друштвеног развоја; стратегију и политику развоја привредних и друштвених делатности; демографски развој; стратегију и политику регионалног развоја и систем подстицања бржег развоја привредно недовољно развијених подручја; макроекономске билансе; мере и инструменте развојне, економске и социјалне политике; симулирање и тестирање мера економске политике; праћење остваривања плана развоја Републике и дејство мера текуће економске политике; израду економских и финансијских анализа о проблемима развоја и пословања појединих привредних и друштвених делатности и предузећа; формирање и развијање табела међугранских односа за Републику и са другим подручјима у земљи и иностранству, као и за округе у Републици; публиковање докумената из делокруга пословања, као и друге послове одређене законом.”

         

Нови век је донео нове промене:

          У 2003. години услед формирања Државне Заједнице СЦГ дошло је до престанка са радом Савезног министарства за науку, технологије и развој, тако да је РЗР, посебно након преусмеравања целокупне надлежности из области регионалног развоја из републичких министарства, институционално добиo један нови квалитет и значај.

Важећим Законом о министарствима ("Службени гласник Републике Србије", број 35/2003), који је донет 2. априла 2003. године, одређен је нови делокруг РЗР у члану 25.

          "Републички завод за развој обавља стручне послове који се односе на: друштвено-економски развој Републике Србије и развојну економску политику Републике Србије; стратегију и политику регионалног развоја; функционисање и доградњу система привредног, социјалног, регионалног и одрживог развоја; оквире, критеријуме и правце структурног прилагођавања привреде и преструктурирања предузећа; израду анализа привредног, социјалног и регионалног развоја; демографски развој; координирање и усмеравање регионалног развоја; израду посебних рeгионалних програма; развој система подстицања за улагање у недовољно развијена подручја и равномерни регионални развој; оквире, критеријуме и правце усмеравања средстава за регионални развој; припрему и оцену оправданости развојних и инвестиционих програма који су од интереса за Републику Србију; процене основних економских пропорција и биланса; симулирање, тестирање и оцена ефеката економских и развојних мера и институционалних промена; развој и унапређење методологије анализа и планирања развоја и примену методолошких инструмената; пројектовање база података и развој информационих система у функцији економских анализа, као и друге послове утврђене законом."

врх стране